Valjevac Slobodan Milovanović - Boba je student prve godine Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ovih dana on je uspeo ono što je san mnogih studenata – „očistio“ je prvu godinu već u junu i to sa prosekom 10, što je i povod za razgovor sa njim.
Nakon specijalizovano-matematičkog smera u Valjevskoh gimnaziji upisao si mašinstvo, šta te je opredelilo da napraviš takav izbor?
Pre svega osoba koja voli prirodne nauke, poput mene, u našoj zemlji najčešće bira da li će se baviti fundamentalnim prirodnim naukama ili inženjerstvom. Inženjerstvo je malo popularnije jer je na ceni, dok mladi i nezreli mislimo da fakulteti fundamentalnih nauka služe za obučavanje profesora srednjih škola ili u drugoj krajnosti doktora nauka i vodećih svetskih istraživača (što se često čini da je preteško postići). Ja sam izabrao inženjerstvo iz egzistencijalnih razloga, a baš mašinstvo..? Učinilo mi se kao najbliže primenjivo uz nauku koju najviše volim – astronomiju. Takođe su na moj izbor uticala i iskustva drugih studenata, da je fakultet super organizovan i da ću za razliku od studiranja elektrotehnike (između čega sam se dvoumio) imati više slobodnog vremena, što mi je značilo jer sam želeo da dobar deo vremena provedem baveći se i astronomijom.
Koja su bila tvoja očekivanja, da li si zadovoljan kvalitetom nastave?Očekivanja mi nisu bila velika. Nažalost, kvalitetom nastave kod nas teško je biti zadovoljan kada se osvrnemo ka univerzitetima u drugim zemljama. Imamo mi super profesore koji znaju odlično svoje predmete, ali je problem što nemamo nikakvu modernu opremu, laboratoriju i što se u to ne ulaže, već sve više i više propada. Često je jako zamorno slušati veoma dugo objašnjenje o nekom procesu, koji bi nam bio jasan istog trenutka kada bi ga mogli videti, odnosno doživeti svim čulima, a ovako često doživljen kroz teorijsku priču ostane nejasan, kao hrpa reči za naučiti i zaboraviti posle. Naravno, prisutni su tu i sitniji problemi poput neažurnosti nekih profesora, studentskih službi, ali su to problemi svih institucija sa kojima često možemo izaći sami na kraj, tako da ne bih o njima posebno pričao.
Koliko si ispita položio u junskom roku i koji ti je ispit u prvoj godini bio nateži?Položio sam sve ispite, što je ukupno 14. U januarskom roku sam „dao“ 6, a u junskom 8. Najteži ispit mi je bio Osnove sociologije i ekonomije, zbog ogromne količine gradiva ove dve nauke sažetog u jedan semestar.
Kako izgleda studentski život jednog brucoša koji završi godinu u junu sa prosekom 10?Ja sam iskreno od oktobra do juna prisustvovao svim predavanjima, što mi je kasnije bila ogromna olakšica pri spremanju ispita. Svidelo mi se što je fakultet organizovan tako da predavanja imamo samo od ponedeljka do petka i to isključivo od 8:00 do 13:00 časova, pa sam svaki vikend dolazio u Valjevo da se odmorim. Česti kolokvijumi su me terali da svako malo nešto pročitam, ali se to do pred završni ispit nije pretvaralo u više od 2 sata rada dnevno, dok sam završnim ispitima morao posvetiti dosta više vremena. Uspeo sam čak i da stignem da odem u Pariz na 4 dana, kao član delegacije naše zemlje na proglašenju Međunarodne godine astronomije, u čemu su mi pomogli i fakultet i naša opština. Tako da mi se život, pored vannastavnih aktivnosti, nije razlikovao mnogo od ostalih brucoša koji su „očistili“ godinu u junu, a za onaj slađi ostatak godine ćemo tek da vidimo.
Kako ti se svidja Beograd?Beograd ne volim kao mesto u kom bih živeo i opustio se. Iako lep, jednostavno je previše neuređen i loše funkcioniše. Na neki način sam prisiljen često da budem tamo, jer tamo je univerzitet i tamo je sada celo društvo. Koristim svaku moguću priliku da dođem u Valjevo, prošetam Gradcem, provozam bicikl Povlenom i mnogo mi je lepše kada u Beograd odem samo zbog koncerta, pozorišta, predavanja, žurke ili neke druge manifestacije i vratim se opet kući nakon toga.
Tvoje aktivnosti u Istraživačkoj Stanici Petnica i Društvu istraživača?U Istraživačima mi je već treća godina kako vodim Astronomsku grupu, a član sam iste i ujedno Društva istraživača od svoje prve godine srednje škole. Za to vreme, pored realizovanja naučno-istraživačkih i naučno-popularizacionih aktivnosti, bavio sam se i organizacionim poslovima u Upravnom odboru kluba i vođenjem projekata. Najdraži rezultat mi je vođenje ekspedicije Potpuno pomračenje Sunca 2006 godine u Antaliju (Turska), kao i osmišljavanje programa Škola astronomije za osnovce, koji živi u našem gradu već dve godine.
Sa Istraživačkom stanicom Petnica sam se upoznao u sedmom razredu 2003. godine, na po meni možda i najvažnijem programu koji Petnica realizuje, a to je Letnja Naučna Škola. To je bio moj prvi korak u nauku i uticaj koji je presudio da se bavim onim čime se danas bavim. Nakon toga, kao srednjoškolac, bio sam polaznik programa Astronomija, gde sam objavio svoj prvi naučni rad „Analiza svetlosnog zagađenja u Istraživačkoj stanici Petnica“, dok sada radim u istoj instituciji, na edukaciji novih generacija, kao mlađi saradnik na istom programu.
Ambicije za narednu godinu?Nakon znanja i iskustva koje sam stekao bivajući student uopšte, shvatio sam da neko ko je završna godina srednje škole nikako ne može biti dovoljno zreo da izabere odgovarajući fakultet, jer jednostavno nema dovoljno informacija o tome šta je zapravo studiranje i čemu to služi. Tako da ne izabravši astronomiju kao svoj poziv iz skroz ludih i nezrelih razloga, proveo sam dosta vremena razmišljajući da li sam upisao pogrešan fakultet i onda sam odlučio da takav višak vremena zamenim studiranjem još jednog fakulteta. Tako da sada planiram da upišem i Matematički fakultet u Beogradu i smer Astrofizika.
Kako reaguju tvoji vršnjaci kada im saopštiš da si očistio godinu i sa kojim prosekom?Oni koji me ne znaju prvo me pitaju koliko učim, a često misle i da sam lud kada čuju još i za Petnicu i Istraživače. Oni koji me znaju i znaju da na Mašinskom fakultetu može možda malo lakše da se dobije ocena, opet to ne uzimaju kao skroz uobičajeno, jer desetku niko neće olako da da, dok ostale ocene iz nekih predmeta je moguće i dobiti na neku pregovaračku veštinu ili da ne kažem na još koji način... tako da ima zaprepašćenja da baš nigde nisam pogrešio celu godinu, čak i kod mene samog. Sa druge strane, imam dosta prijatelja koji su slični studenti, tako da nemam problem od neke izolovanosti, već je to neko normalno stanje među nama i retko predmet naše priče.
Da li planiraš da ostaneš u Srbiji, Valjevu... tvoji planovi po završetku fakulteta?U Valjevu bih najviše voleo da živim i da do kraja svog života doprinosim njegovom razvoju. Trenutno to radim kroz Istraživače trudeći se da mladi Valjevci dobiju neka znanja koja njihovi vršnjaci u drugim mestima nemaju priliku da steknu. Takođe mi je želja da doktoriram negde u inostranstvu, radi kvalitetnijeg obrazovanja, a i da bih video kako to u svetu rešavaju neke probleme sa kojima bih se ja uhvatio u koštac ovde. Voleo bih da nastavim svoj rad u Istraživačkoj stanici Petnica, jer uživam da svoja saznanja i iskustva prenosim na učenike koji su najradoznaliji i najgladniji nauke u našoj zemlji i koji će sigurno biti osnova našeg budućeg razvoja. Naravno na sve to dolazi i porodica i komforne šetnje Gradcem...
Opet bez odgovarajuće materijalne i finansijske podrške, ne samo meni, već i svim drugim studentima je jako teško da ovakve želje i ostvare. Zastareo računar, potreban teleskop, udžbenici, fensi seminar u inostranstvu, pa i novi bicikl i letovanje, samo su neki problemi koje studenti uz pomoć svojih roditelja, opštine, fakulteta, države... uspevaju da prevaziđu ili mnogo češće ne...
Kristina Cvejanov
Posts
